Medved

Planinu Taru karakteriše veliki broj vrsta flore i faune, što je u skladu sa veoma povoljnim kako prirodnim teko i klimatskimuslovima. U mnoštvu životinjskih vrsta koje nastanjuju Taru izdvaja se mrki medved. Mrki medved koji živi na Tari pripada po sistematici tipu evrosibirskog medveda. Na osnovu evidencije odstreljene divljači utvrđeno je da se visina tarskog medveda kreće od 100 do 120 cm, dužina od 200 do 250 cm a težina od 180 do 300 kg.

Snažna i mišićava glava na kratkom idebelom vratu; kratke i okrugle uši koje ub+vek stoje uspravno, male i tamne oči; široknos sa veoma dobro razvijenim čulom mirisa; sve su to odlike koje karakterišu tarskog medveda. Tabani su široki i goli a zadnje šape dostižu dužino i do 30 cm. Boja dlake je tamna i mrka, sa tim da je dlaka leti svetliuja i kraća nego zimi.

Prvi znaci da su medvedi prisutni u šumi su izgrebana stabla , obično jele i smrče, za koja narod kaže da se tu „mere“ medvedi. Naime, na određenim mestima u šumi jasno su vidljivi tragovi grebanja šapama i poderotina zubima, i na taj način medvedi označuju svoje prisustvo u šumi.

Pred zimu, da bi obezbedili veću količinu sala koj ih štiti od hladnoće, medvedi se intezivno hrane bljnom i životinjskom hranom bogatom ugljanim hidratima, proteinima i masnim materijama. Sa prvim mrazevima počinju da traže mesto za prezimljavanje, koje je obično nepristupačno i zaklonjeno. To je najčešće neka pećina. U nju medved uvlači paprat, sitno granje i mahovinu i pravi sebi udobno ležište. Međutim, okoliko medved ne pronađe pogodno sklonište, on će lutati šumom i zaklon tržiti ispod drveta, u šupljem deblu, ispod povijenih grana ili će jednostavno leći i pustiti da ga zaveje sneg. Celu zimu provode u svom skloništu, a „zimski san“ se završava u proleće.

Tara predstavlja jedinstveno stanište mrkog medveda u Zapadnoj Srbiji. Prema nekim podacima, na Tari trenutno ima oko 30 jedinki ovih divnih gorostasa.